Ušao je.

„Dobar dan“, ja njemu prvi.

„Zdravim!“

„Vreme je za penziju.“

„Aaaa“, odmahnu rukom niz sebe.

„Osamdeset treća vam je.“ Tačka. Tačka i treba. Pogledao sam u papire ispred sebe, proverio sebe. Upitnik opravdano izostaje. Osamdeset treća.

„Ne marim.“

„I nećete u penziju?“ A toliko puta sam se uverio: ponos mu neće penziju.

„Nisam došao zbog penzije, nego zbog razreza.“

„Pitate za porez?“

„Koliki će biti, konačno, za prošlu godinu?“

„Kao i uvek.“

„Kao i dosada.“ Ponovi on, samo drugom formulacijom. Malo sam mu ja pripomogao.

„Nećeš mi priznati uluge?“

„Ne.“

„Nećeš mi priznati materijal?“

„Ni njega u celosti.“

„Skresaćeš i dnevnice?“

„I njih.“

„Kao i uvek.“

„Neka na tome ostane.“

„Neka ostane“, rukom k meni, a nogom udesno na ona vrata koja ne vode van.

„Ne tamo!“ Okrenu se Lojzan. „Ovamo.“

Ode Lojzan. K r a j čepa po svakom slovu. Nećak mu u penziji, Kerenol. Dođe iza Kerenol. Dogovor padne među nama: Lojzana u penziju. Zgovnamo papirologiju, on nije ni znao za to. Inflacija bila. Nema inflacije samo u stvarnosti. Nije to ta godina. Inflacije ima i u knjigama. I u ovoj itekako. Lojzan rasproda sve buriće. Velike cifre, dopalo mu se. Iza toga umre. Kerenol je skupljao buriće, ljudi su ih vraćali, nekima je pretio sudom. Ne, ne mogu o Kerenolu, njevog deran me zakrilio. Navalio o njemu. O njemu da pišem. Oca da preskočim. Otac je kriv, Kerenol je kriv. Razmazio ga. Jednica mu. Nije mu davao buriće da pere, valja po velikom dvorištu. U izobilju rastao. Pogrešio si, Kerenole. Izbacujem te iz redova.

„Ja sam sebe sam izbacio.“ Sok istekao, onaj u burićima već godinama stoji, niko ga nije hteo, a nekad se Zapad o njega otimao preko Slovenaca. Oni otkupljivali i odovozili. I prestalo. Marej mi, ko bi rekao, eno ga na gradilištu u Švajcarskoj. Sa Rumunima se bori. Na šta je spao. Neće na tome da se završi, vidim. Žena će mu povući decu za sobom, od veselajaka postaće neobrijanko, riđe brade – od koga je povuče? – neće zuba beliti.“ Ovo sa belenjem zuba sam ga baš zakucao. Svaka epska pesma se već ubuđavila od belog, belenja.

„A, ja. Nećeš bez mene skončati?“

„Daleko bilo, pomakni se s mesta, lepa devojko!“ da ne bi epika u oko mi navejala, okrenem. „Misliš, lepa devojko, redove neću bez tebe ispuniti. A ko si ti, ako smem upitati?“

. „Ja sam Lojzova vanbračna kćer. Stari kasno smočio. Smočio bogato mojoj majci kad je po selu otkupljivao trešnje. Kada je zatrešnjila, on je opet, bogato nagradi, da ćuti. U testamentu me je priznao.“

„S tobom ću lako. Dobro mi došla.“

„Dobro vam došla. Ne ide drugačije da kažem.“

„Ti si Lojzovo sve raspičakala?“

„Jesam. Nisam ja u tom poslu. Ni suprug mi. Mi smo fakultetski obrazovani.“

„Izvini me!“

„Nema više redova?“

 „Redova ima, ali ne za tebe, Razumenko. Zbogom.“

nastavak

Nikada mi neće biti jasno, otkud toliko auta sa našom registraciom diljem puteva? Moja malenkost ima hipotezu da, onako konstruisana pitanja u testu, odgovor može dati sto posto polaznika. Uslov je ispunjen, svi su pismeni. I tvrdim, opet, samo hipotetički, da svi daju tačne odgovore. Pitate se, zašto onda duljim diljem ovog dvoreda, troreda? Duljim, zato što tačni odgovori nisu i tačni odgovori koje su zamislili u komisiji za polaganje da su tačni. Otuda, duboko mislim, još dublje od toga, najdublje mislim da u vreme kad se odluči da zaokrugli jedan od ponuđenih odgovora: a, b, c, d, kandidat i budući vozač doživi stres, preciznije, stresić. Drž’te Vujakliju! Čvrsto drž’te! I gospodin Klajn pljucka po njemu. I njemu je zastareo. Nema, vidi, nema reči stresić. Ni Vujaklija nije imao stresić. Ništa zato. I on mora da je bio član ispitne komisije za polaganje vozačkih ispita.

E, kad smo kod tuširanja: uzmem čiste gaćice iz fioke, suv peškir, pa kroz hodnik, pravo na dugmiće, prekidače na zidu kupatila. Prekidač za svetlo klik. Prekidač za bojler klik. Isključeno. Prešlo mi u naviku ovo drugo klik na gore otkad se Evda usmrti. Ona je radila u punionici sokova kod Škrbata (o njima ću samo da popunim ove redove o Evdi), uda se tek godinicu, i svisnu. Sama sebe... Evda se usmrti. Grejalica se, iza toga, od sebe ugasila. Sva pocrnila. Lep spomenik, lepo sećanje za sobom ostavi. Ostavili njeni. Njeni su svi, svi koji su bili na sahrani. To nije bila sahrana za foliranje. Bio sam. Ja sam to tako video. I sad gledam. Ništa se nije promenilo.

Gurate me dalje iz kupatila? Sve zbog sokađžije Škrbata. Pa, nisam jedini koji vam je nešto obećao. Ispuniću, ispuniću. Malo sam se napario. Kad vi kažete opustio, prihvatam. Sad treba naći vezicu kao: elem, dakle, naime. Ništa od toga. Krećem sa: Škrbati su...

Škrbati su Cincari. To mi pomaže da ne krenem od njihovih početaka. Uzelo bi teksta i teksta. Čim si Cincar, ti si vredan, i u ono vreme, i u svako vreme koje nije nevreme, čim si Cincar, vredan si, i bogat si. Takve sam zatekao.

Da, kako je mala i zgodna reč. Zgodna za potštapanje. I dok sam to pomislio, štrcnu mi u oko Lojzan Poljanac. Onaj iz priče „Kamen“, pitate me. Taj bašt taj. Ne skroz! Onaj je bio izmišljen i ono oko njega što se vezlo. Ovaj je pravi pravcati. Postojao. I ne samo to. Bio je ujak Škrbatima. Ma lupetate, gde može biti ujak svima. Bio je ujak Kerenolu. Sad mi u oko štrcnuo i Kerenol. Oba odjednom da o njima pripovedam. Stariji je Lojzan, ujak ima prvenstvo. Ali, opet, Kerenol je bitniji. Idem pa kako bude. Biće. Uvek je bilo, veli horski narod. To ti je svaki narod. Ima ga. Zato se i zove samo narod. A gde je puno ljudi tu je hor neizbežan. Samo me samoča neće izneveriti. Uleti ova rečenica dok sam hvatao daha za nastavak. Izvinjavam se svima.

nastavak

Kiša je kenjkala, čuo sam je i kapi sam video kad sam izišao. A obukao sam trenerku i šuškavac. Došao sam do starog groblja, kiša kao da je stala. Skinem kapuljaču, zađoh na atlestsku stazu, kad dole poče vetrina. Samo ona ume tako. Ima li koga da tako sebe uznese, uskovitla? Nema, ko vetrina? Nema. Prirodu svoju krčmi na nasikap! Penzionerski obiđem jedan krug od četristo metara i drugi započnem. Zastanem, konj se uzjoguni, grivom ustranu - odustanem. Patiku pred patiku. Idem asfaltom do Golubinaca. Kad sam izbio na čistinu, dosadno hodati, a ja počnem trčkarati. Podižem patike, samo da nisu na zemlji. Klaj, klaj! Da mi nije žao konja, rekao bih: kas, kas. Umesto toga ovom i ovakvom danu dovoljno je: klaj, klaj. Ovo su nova: klaj, klaj! Vidi ga i uzvičnik je sa mnom. Koplje jedno nezabodeno! Klaj, klaj, prskam, šljapčem. I tako tamo do znaka ulazak u Golubince, i nazad do ulazak u Staru Pazovu. I ovo je znak pa ga nisam promuvao kroz padež. Samo sam ga rečenično ubrzao od Golubinaca do Stare Pazove. A do tamo sam se patio. U jednoj prosto-proširenoj pređem skoro tri kilometra. Hoće mi se.

Dođem, zapnem za stepenik, tušnem se. Malo ćemo odložiti tuštuširanje. Nećete mi verovati, a što biste, od tog stepenika nokat na levoj nozi za neki mesec počne u meso da zavija. Lekari u Sremskoj, a mogli su u bilo kojoj drugoj, Mitrovici ili bolnici biti - jedva dočekaju. Meni ne ostaje ništa drugo, nego da pomislim, što sam i učinio, da su lečnici epikom zaraženi. A najviše, to vam nisam hteo reći, sami ste me naterali, najviše sa malim radojicom. I ime i prezime mu je malo. Malo mu i ostalo. Nema uzvičnika. Ne, nema. Pogrešno bi bilo da se srdim na neznanca iz buronosnih vremena. Ovu buronosnu reč sam uzeo iz rečnika, dopala mi se. A vi volite kad se nešto zavijori. Mašete mi, mahanje nije saobraćani znak. I to sam proverio u priručniku o polaganju vozačkog ispita. Još ga nisu udenuli. Važio bi za Sjenicu i gore, gore na Pešteru – tamo su ljudi još ljudi. Jedni drugima mašu.

nastavak

Odem Garabranku narednog dana. Ne idem odmah. Kasnije ću. Imam još štošta da obavim.

Subota. Slobodan dan, dan kad ne idem na posao. Već sam rano ustao oko pola četiri, tri jakobs kafe, jake i bez šećera, otrovuše sunuo. „Kafa nabacuje holeserol“, reče mi nedavno od Čedne momak (natežem na engleštinu; od Čedne momak?

„Kakva konstrukcija, strana našem jeziku?“

„Mir, mir, bundžije“, odmah navalite. Niti znate zašto, niti umete reći kako – vama je bitno da vidite napuknuto, i krenete. Po vama napuklo, stalno puca.“

„Od Čedne momak? Kakva konstrukcija, strana našem jeziku? Nije joj od rebra odvaljen, pa da tako pišemo: od Čedne. Valjda, Čednin momak.“

Bio Čednin momak. I momak ispravljam. Sad je već i muž. Da, muž. One fine vole da se isti muškardin (strana, nego šta nego strana reč, ali koji hoće razumljiva) oslovi sa suprugom. To i činim sa malim zakašnjenjem. Čednin nevenčani suprug. I ona ponavlja za mnom: „Moj nevenčani suprug“. Do sada to nije bio slučaj. On je bio samo prijatelj ili staklorezac u iznajmljenom lokalu, sa ćerkom iz prvog braka, zaposlena u radnji za izradu venčanica. Stomak joj, Čedni,  ubrzano raste. Mali se u njojzi vrpolji, prebrojava ručicama  mesece pa da iskoči. Bućne se u život.

nastavak

Nema druge, daleko sam otišao. Vraćam pogled na ovo jezero kome sam došao. Na drugoj strani jezera drvo, zimzeleno. Klasika. Kad kažem borić, zna se šta je to: omorika, smrča, jela,  cimpreš, najposle, neki četinar, drži-prži ...

Da li će biti nekog od pecaroša? Rano je još, sebe podbadam. Ali i oni znaju da porane, ne ostajem dužan predhodnoj misli. Neka muva nadje se, kurac bi je znao odakle, u kosu ulete. Ja joj pomažem da pobegne.

Paučina prebačena preko puta. Na čelo mi se osloni, prilepi. Čudna je to životinjka, da, pauk – na njega mislim. Može se tretirati kao domaća. Ima je po ćoškovima, ima je tamo u najtoplijim budžacima planete Zemljice. Mi nalikujemo njima. I naši putevi su premreženi i nevidljiivi. Nekom znaju zasmetati. Moj je njemu zasmetao, a kad bolje razmislim, može biti da je i obrnuto.

Silazim do brane. Mislio sam da krenem duž nje. Mislio sam i mobilni da uključim. Jedna čaplja, odma uz splav, blizu obale. Glagol je suvišan. Evo ga sad sledi: Razlete se i graknu, u daljinu. Nekog opominje.

Ono što mi se odmah otvorilo pored izvora, niz branu, jeste jedno zdanje, lilav boje. Nisam mislio na zdanje, nego sam hteo da ukažem na neonska svetla koja su po danu upaljena. Mislio sam da o tome niko više ne vodi računa. Gledao sam tamo kućerak i antenu visoko podignutu i smatrao sam - do sad - da tu dolaze samo pičokare, da ih dovoze, da se razvlaže i - čudi me da limarija, ovaj, nije otišla po kurcu. To je isto k’o sa onom lovačkom kućom, što se prisloni uz ono malo jezece, blizu bazena, gde se u vreme velikaša dolazili, odsedali. Odležavali. Odoše carevi, zaključa se lovačka kuća, možda zauvek. Ništa nema zauvek.

Oni iz gornje ispisanih redova napiju se u toku dana, pa pse teraju na patke. Životinja na životinju nećе, ako ne mora. A, hoće, ako je ljudskom rukom ponajmanje terana. Svog psa u vodu nagoni – ovdašnji advokat. Više ih, nakotili se. Što pas više šparta po zelenoj vodi, to po;ne nalikovati na svog fiškala. Učini mi se da je istina, da ne kažem pravda u vodi – ribica jedna – pa je treba izganjati. Kad se trbušina od advokata umori od akanja, onda pije, pući se, onda gledaš kad će mu se utroba proliti u jezero. Prosuti skroz. Patke će je slatko pokusati. Spremno vrebaju, sve dok se to ne desi. A desi se, desi.

Nekada je bio drvo usred topoljaka; kraj njega je bilo pojilo za stoku; tu se stoka i odmarali. I jednog dana (kako ovo zvuči na bilo koju dobro poznatu bajku, oprost meni i onima koji su pomislili slično) – zaboravi ste početak, ništa zao, ponovićemo, mnogi su ponavljali, pa ništa – elem, - i jednog dana ode proždrljivi, alavi čovečuljak; od zloće ga obraz ne bi mogao uštiniti. Trag se uvek ukaže, onome ko je istrajan. Tako i vog puta; nadju ga. Nije mu sudjeno da se u pepeo pretvori, već da gori u očima radoznalaca koji prođu duž puta, koji vodi pored zoo vrta, ili izmigolje iz svojih stanova, jer ih deca vuku sobom.

Već sam stigao pred zoo pred put koji nas razdvaja, a vodi gore, na sever. Sever me uvek asocira na zvezde. Neka!

Levo poglenem, jablanovi se mlataraju na vetru, kojeg ovde ima uvek, dok se auta mlataraju, motajući brzinu kao pomahnitali leptire.

Zaboravio sam da stavim trenerku u čarape. Tako se manje kvasi, prlja od patika. Vrhovi patika su pokvašeni. Ništa čudno, novembar je, šesti po redu.

Prešao sam potok. Kao potok!!! Nekad bio potok. Srebrna nit na nebu s desne strane. Mrsim strane, pardon - s leve strane! Penjem se uz brdo. Sa desne ostaju Leje. Bager svaki dan ravna, a narod baca šut, a on ravna. Kako jedan, tako drugi. Biće izletište, kažu. Biće lepo, kad bi bilo. Možda i bude. Ako se hoće i biće. Nije to od juče. Htenje je istrajno.

 “Pa, tu je smetilište!” – reče mu pisac ovih i drugih redova, ali ne vredi.

“Oko mene”, samo kao da utvrdjuje. “Tu samo u prolazu naidju oni sa konjićem, pokupe po gradu akumulatore i metal, pa dalje.”

Nije odustajao, alal mu vera - dok mu gradski oci ne odobriše. Posle nekog vremena, nikne ograda, kućice kao iz bajke, uređeni vodeni tokovi: utve, labudovi - svi slobodni; iovi što slede u nabrajanju: kozice, krava, samo jedna, konji, veliki i mali. Ne izdržah: konjići da izustim, usta da okvasim.

Nema upravnik vremena više na ćebe da se spusti od kamilje dlake. Ono je osiguralo svoju ulogu. Tu su i skulpture, jedna drvena se ističe, po veličini i lepoti. Osvojio je meštar, kao i druge; što priroda odbaci, tu je on. Satima je radio dok ne rodi aligatora. Svaka mu se krljušt vidi iz daleka, s puta, ne bilo ga , već medjunarodnog.

Čujem dim kroz zatvorena gvozdena vrata. Opet mi padoše na pamet pomenuta jaja, i poređenje sa ortaklukom. Unutra je sada neka od njih. Dva ortaka: jedan Dan, a drugi Duko, prezime, M, obojica, otraci već godinama. Srbobran ih samo deli, tamo živi jedan od njih.

Iz susednog dvorišta, kad god tuda prođem, brkati terijer pokida se od lajanja, polomi se u struku. Da li mu čudno izgledam sa kapuljačom i šuškavcem na sebi,  i patikama dole, u podnožju, na zemlji.(Možda je osetljiv na šuštanje, kao neki na trljanje stiropora.) Osetljivost je znak postojanja.

Još se u meni ledi onaj lavež kad izbijam iznad motela. Pokraj mene vodotoranj, a ja, sitniji, malenkost jedna, uz njega. Uz njega, u ograđenom grakću fazani; čuje se to u gnezdu. Preko je zoo vrt "Koki". Njime upravlja - da je na brodu - morski vukom bi ga prozvali, seda brada. Reč na reč slaže, vera u sebe i u druge mu do neba; slomio nogu, a ubrzo na njoj skakuće. Prostirao, prvom sam, a onda sa ženom - ćebe na ovo zelenilo i reče: Ja ovde ostajem.

Od svoje kuće u kojoj žive izbeglice, pustili ih njegovi, “nemaju nigde nikoga”, njegovi veliki humanisti, a njega napolje - iako im je drugi deo kuće – prazan; ne dopada im se snajka. Svekrva, ako se tako može nazvati, a mora da se nazove baš  tako, ne može da je čuje preko telefona, a kamoli u kući, kad zove iz gospodična “iz vana”. Grešite, ako mislite da je pisac nije voleo, voli je i sad, kao što je i drugi vole, ali uzalud. To uzalud, veli nekakav život. Život svih nas u priču upletnih.

“Idem i ja s tobom.”

Pomognem mu da iseče i on nazad., a ja produžim kroz prolaz između dveju ulica, preko dvorišta, ograđenim; na čijem se jednom kraju  nalazi topionica. Tuda smo, utabali da bi skratili put između dveju ulica. Topionica bi zagrađevina; gradjevina se natopila vlagom i na njoj tri trešnje; patuljastim se napravile od kada ode prvi vlasnik: mali sa plavim otvorenim očima koji se sa svakim rukovao nakoga naidje; otišao u Kanadu – neka mu je sa srećom; pre nego će otići,  nalepio smrtovnicu svoje supruge na glavno zdanje. Ostavi ga, ostavi svoju jedinicu, debeljucu, ostavi i njega, - prosto joj bilo. Nekima život dosadi pre drugih. Zbog toga ih ne smemo kriviti.